ZMAJ KNJIGA

Bejla

Postoje neke knjige koje vas bukvalno teraju da ih pročitate. Stalno vam iskaču i prosto vas vuku za rukav da ih uzmete u ruke i pročitate. E tako je meni bilo sa „Bejlom“ Drine Steinberg.

Sedimo tako Brana i ja prošle godine u bašti naše kafane i pričamo o svemu i svačemu (bilo je to prilično turbulentno doba u našim životima, mada kad malo pogledam, ni danas nije ništa drugačije, možda je čak i uzburkanije) i pomene ona „Bejlu“ - kako joj knjiga stalno iskače na netu i kako će na kraju da je i naruči. Na kraju krajeva, ne može previše da pogreši knjigom čija je najava: „Moj otac je bog, moj stric je vuk, moja majka je mrtva. Ja sam Bejla i ovo je moja priča“.  Naročito

ako volite fantastiku i slovensku mitologiju. A mi je volimo.

Meni se pak činila strašno bliskom i poznatom i ta naslovna strana sa crvenokosom ženom i ta najava. I ime autorke. Kao da sam ih negde, nekad videla i zapamtila kao nešto interesantno. Ali ne mogu da se setim ni gde, ni kad, ni kako, ni zašto.

Bilo kako bilo, pročita Brana knjigu i prosledi mi je uz smešak i komentar da će mi već posle stotinak strana biti jasno zašto je čitana i da su leto i more savršeno vreme i mesto za nju.

I pored takve najave, stajala je bogami meni „Bejla“ neko vreme u prozoru, bezbrižno oslonjena na gomilu knjiga koje su bile ponete za čitanje. I verovatno bi stajala i dalje da nisam jedne noći, slučajno, videla Mars kako se crveni iznad komšijine kuće i da stara maslina zasađena ispred porte naše crkve nije baš tada zašuštala nekako poznato, probudivši u meni želju da odmah, smesta,  batalim sve i uzmem da čitam baš tu knjigu.

Naravno da mi je već posle prvih nekoliko poglavlja bilo jasno o čemu je Brana pričala, ali me to nije sprečilo da čitam i dalje. Naprotiv.

Na svetlosti dana, pod jarkim suncem koje je grejalo kamen i pritiskalo naše selo među maslinjacima, „Bejla“ je jednostavno rečeno bila ljubić a la Nora Roberts (koju volim), sa dovoljno scena seksa da zadovolji čitateljke željne nečeg više od  scenarija „on ju je pogedao, njoj su pale gaće i onda rez na živeli su srećno i dugovečno“ i smeštena u fantastični svet slovenskih bogova.

Međutim, bilo je tu još nečega. Nečega što ne mogu tačno da objasnim. Nečega što neke knjige čini, ne magičnim, ali opčinjavajućim.   Mogla bih da nabrojim XY razloga zašto je autorki bio potreban dobar urednik da oblikuje interesantnu priču u znatski vešto urađen roman, da ga skrati, prepakuje, izbaci nenormalnu količinu psovki koja ispada iz Bejlinih usta - da, skapirali smo, ona je opasna ali jebote bre više! I to bi bili valjani razlozi posle kojih, pak, u rukama ne biste držali knjigu koja vas mami da je čitate  pod crvenom svetlošću udaljene zvezde/planete, već lepo upakovan proizvod, jedan u nizu romana iz žanra fantastike.

A zanimljivo je da (epska) fantastika kod nas nikako da se uklopi do kraja u svetske, izdavačke šablone. Valjda zato što ni pisci koji je pišu ne mogu da se tek tako ukalupe. I to je čini beskrajno uzbudljivom i simpatičnim i raznovrsnom. I posebnom.

A „Bejla“ na neki način jeste posebna. I pored gunđanja i nerviranja zbog psovki (tek to je hit, ako se uzme u obzir koliko ja psujem) i neujednačenog ritma i glavne junakinje koja me mnogo, ali mnogo nervira, ja sam knjigu progutala za nekoliko sati, režeči pritom na svakoga ko se usudio da me čačne dok sam čitala. I momentalno sam naručila trilogiju koja joj je prethodila - „Purpur Arkone“ koju sam isto tako progutala, mada me ona nije toliko dojmila, bar ne na prvu loptu ali, evo, sada, dok ovo pišem, shvatam da mi se te dve priče prepliću i teraju da ih ponovo prelistam.

Tekst o „Bejli“ sam započinjala više puta u poslednjih pola godine i jače. I uvek bih završila zureći u praznu stranicu, ne znajući, iskreno, šta da napišem. Jer mi se „Bejla“ i pored svi zamerki dopala. Veoma.   Ali me je nešto kočilo i sprečavalo da pišem.

A onda sam jutros, na prolećnu ravnodnevicu, ustala i prva stvar koja mi je iskočila kada sam otišla na net bila je najava za „Jara“ - nastavak „Bejle“ i muzika koja je pratila tu najavu me je podsetila na avgustovsko veče kada sam pročitala knjigu i... evo teksta.  A nadam se uskoro i „Jaru“.

 

                                                                                                               K.