ZMAJ KNJIGA

Како пева слобода?


Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој
- Бранко Миљковић

У много чему је Бранко Миљковић био испред свога времена, али тешко да је чак и он могаo да наслути колико ће српски народ у 21. веку пасти испод сваке части и достојанства. Иако не пропуштам ниједну прилику да подсетим на величину и достигнућа свог народа, у свим областима, на сваки начин, чини ми се да су везе које некадашње Србе

спајају са овим данашњим све тање и тање. 
Без намере да глорификујем српски народ, уздижем га до небеских висина или спуштам до Лазаревих клетви, не може се порећи да је из ове лепе и богате земље потекло много тога великог, па и величанственог.

Као прво, задржали смо своје достојанство и под вишевековним турским ропством, свој језик, обичаје и традицију, створили смо једну сасвим посебну културу отпора и трпљења и изашли из тог робовања скоро неокрњеног националног идентитета. Из тог периода имамо пребогату и нестварно велику и даровиту народну књижевност, разуђену у свим књижевним родовима и врстама, којој су се дивили највећи светски умови. Мало је народа који се могу похвалити способношћу да створе читаву једну књижевност, да сваки део свог сопственог и народног живoта пренесу у песму, причу, бајку, легенду...

Незаинтересованост данашњих генерација за народну књижевност, скоро одбојност, која се тумачи архаичним језиком и неразумевањем, последица је само и једино начина на који се она деци представља. Засигурно знам да само од тога како ћете деци представити причу зависи и како ће је они прихватити, отворити се према њој, а затим је и доживети. Отворите ли им срце за једну епску песму, са знатижељом ће кренути ка другој и уронити у драмске моменте наше народне епике. Међутим, то је све ређе и ређе, а све чешће и од родитеља чујем негодовање што се ове партије и даље обрађују. Па зар децу треба и од народне књижевности данас да штитимо!

Како опада осећај за национални идентитет, тако се смањује и интересовање за све оно што је са њим нераскидиво повезано. Узмите, на пример, језик! Колико данас имамо англицизама рекао би човек да смо сад под америчким ропством (кажем америчким јер примећујем већинску употребу америчког енглеског). При томе, не ради се само о терминима који су у вези са информатичким технологијама или другим корисним стварима, него и о изразима који описују стање, емоцију, догађај, о узречицама да не говоримо. Као да се то на туђем језику боље може изразити. Истовремено, (спо)разумевање је све теже и теже, а немогућност да се људи изразе на прави начин све очигледнија, међу свим генерацијама, мада најпре окривимо младе, сасвим без разлога, јер је за такво стање неко морао да припреми терен. Несвесним и немуштим народом, који лагано заборавља свој језик и историју, лако је манипулисати.

А српски није било какав језик, него чврст, тврд и громогласан, пун праскaвих сугласника, приметан, јасан, чист, снажан, доминантан. Ако би се упоредио са природним силама, он је гром, муња. Писмо којим ми пишемо једно је од најсавршенијих на свету, тврдио је и Бернард Шо, онај исти човек који је написао "Пигмалиона" (ако нисте читали можда сте запамтили предивну Одри Хепберн у улози госпођице Дулитл и њеног професора Хигинса), и нудио позамашну своту новца ономе ко успе да реформише енглески алфабет по узору на српску ћирилицу - један глас, једно слово.

На том језику и таквом ћирилицом, неке од најчувенијих српских војсковођа изрекле су бојне покличе који су покретали и решавали ратове. И ту сад дођох до онога што ме тренутно мучи. Како и зашто и откуда овако пролази стогодишњица од завршетка Првог светског рата, који је српски народ и почео и решио и у коме је показао херојство и величину коју су признавали и којој су се дивили и непријатељи. Као да се десило неком другом народу, који нам је претходио, као да тамо нису гинули наши преци, као да је то било неко друго време, када је заједничко било важније од појединачног, народ од човека. Подсећамо се свега тога као неке приче, легенде, да није оноликих спомен-комплекса питали бисмо се да ли се стварно и десило... Неколико филмова, серија, биће неке свечане академије, али све као на платну... а било је стварно, да стварније не може бити...

Битка на Церу, вођена од 16. до 19. августа 1914. једна је од првих победа српске војске у Првом рату и први шок за свет да се један тако мали народ успео одупрети најјачој до тада виђеној војној сили. Зато што снага није у оружју и техници, него у значају и величини онога што браниш. Снага је у љубави и вери, зато су српски војници и успели да одбију први налет Аустроугарске. На Церу, невисокој планини али горостасу по свему осталом што је понео на својим падинама, погинуло је 16.150 српских јунака и 23.000 аустроугарских војника.

Колубарска битка ушла је у анале ратних вештина захваљујући војводи Живојину Мишићу, али они који су о њој сведочили знају да није теорија та која је покренула Србе да учине немогуће и однесу победу у бици за коју је непријатељ већ спремао победничку параду. Међу младим капларима, а од њих 1.300 преживело је око 400, био је и Нушићев син. На двадесетогодишњицу погибије Нушић је упутио потресне речи: „Ни звона црквених звона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити речи наше мртве деце. Она је ту, лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али прави споменик вама палима подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас“. 

https://www.bastabalkana.com/2017/11/kolubarska-bitka-10-stvari-koje-treba-znati-o-slavnoj-pobedi-srba/

Када су планинари почели да се пењу на Кајмакчалан, да би одали пошту пострадалима, још су тамо биле кости наших војника, чауре метака, опипљива историја. Ова битка водила се у септембру 1916, а како су се Срби борили најбоље показује депеша генерала Д'Епереа: „Срби иду као олуја, нико не може да их прати“. Дринска дивизија тукла је тако силовито да је ђулад разнела врх планине и смањила га за неколико метара, Грци кажу са 2.552 на 2.524.

Д'Епере пише о српским војницима: „То су сељаци скоро сви, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе због којих сам горд што сам их ја водио".

Борбе за пробој Солунског фронта почеле су у септембру 1918. а коначно ослобођење дошло је 3. новембра.

„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив Србија“, рекао је Роберт Лесинг, министар спољних послова САД.

„У Србији 1914. године схватио сам да је слобода малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана, да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу“, речи су чешког књижевника Ервина Киша, каплара 9. Аустроугарске дивизије и учесника Колубарске битке.

„Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју“, рекао је норвешки пуковник Карстен Ангел.

Извор цитата: http://www.serbia.com/srpski/svet-o-junastvu-srba-u-prvom-svetskom-ratu/

Потомци тих јунака данас се боре за пар јефтинијих артикала у супермаркету, који им се сервира као благодет савременог живота, док су њихови прадедови знали и умели сами да произведу храну и одећу, кућу да саграде и све то оставе, оду у рат и умру на тамо неком острву у неком мору. У шта ми данас верујемо... и коме верујемо...

Славне војсковође су сваког дана понављале својим војницима - јунацима да су пред њима велике одговорности, да су они изабрани и да могу, веровали су у њих, и у слободу. Наш национални дух данас је на издисају, убијан, развлачен, прикован испред телевизора и на екранима мобилних телефона. Не мислим да се треба дизати на устанке, човечанство је ваљда толико напредовало да зна да рат није решење... али ако се не подсећамо онога што је било, нећемо знати да ценимо слободу коју су нам изборили, нити да препознамо ново ропство.

Данас треба да се боримo другачијим оружјем, својим знањем, способностима, мудрошћу, да оно најбоље што имамо у себи и од себе дамо без страха, слободно, не плашећи се ничега и никога, али и без мржње и острашћености, него само са вером у добро и чистог срца. Тако наши спортисти убиру медаље, наши млади научници доносе са светских олимпијада знања најбоље резултате, још увек је у много чему Србија велесила, а могла би да буде и знатно боља, кад бисмо се мало чешће загледали у своје корене.

Уместо да се дичимо својом славном историјом, у којој смо одбранили и себе и остатак света од освајача и угњетача, проводе нас кроз ову годину на ивици блаженог незнања, вероватно да би се избегло непотребно таласање у ово осетљиво време, у којем смо, узгред буди речено (или да боље разумете: by the way), већ деценијама. Шта би се могло десити услед наглог буђења националног поноса, каква питања се поставити, може ли се пробудити из амнезије и апатије која нас је захватила? Очигледно да је боље задржати један херојски народ у овом полуобамрлом стању, полуспакован за пут у свет.

Вероватно је опасно подсећати се оваквих изјава најславнијих војсковођа, можда чучи у нама вирус бунтовништва који се може распламсати овим покличима, па да нам падне на памет да смо некада били херојски народ.
Не уме слобода да пева, бар не српским језиком, можда тамо на неком немачком или енглеском боље звучи, у местима за која није чуо ни мој професор географије, а Грка је знао све: „Питам га где је отишао... ја никад за то место нисам чуо. Ја, географ, никад чуо за тај град, а он тамо живи...“

Реч! Она може да убије али и да оживи, покрене, од речи све почиње. Па, којом сад ми да осветлимо ову таму заборава која нас је снашла. Кад вам неко узме сећања, узео вас је целе и прави вас поново, како му се прохте, а онда може са вама шта год пожели, јер нисте своји и међу својима.

Верујем да једна земља у којој чак и сунце излази два пута, и то 21. јуна изнад Лепенског Вира, на дан који дели годину на две половине, увек може поново да се роди. Нека вам једино оружје буду речи-  српске, снажне, пркосне, њима се борите и верујте.

Као што човек без самопоуздања тешко успева у достизању својих циљева, тако и земља у коју њен народ не верује не може да напредује. Само из љубави се рађају велика дела и велике речи, а има ли је међу нама довољно за ову лепу земљу. Очи смо покрили, глас утихнули, па је лако било однети оно најдрагоценије - поља, њиве, шуме и реке, и то без икакве борбе, чистом трансакцијом. Оно што неки народи нису успели у ранијим вековима да учине оружјем и наметима, сад су очас посла завршили.

Путујем по Србији, гледам јој у душу, у оронуле куће, пуста села, зарасле воћњаке... Сви би макар до Београда, заглушеног буком свега и свачега, од полуупотребљивих аутобуса градског превоза, преко грађевинских машина које граде онај "Скадар на Сави", до музике фестивала и додира тамо неког света у коме би требало да је све лепше, лакше и боље.

Остајем, одредила сам се тако одавно, ја сам моја земља и мој језик, али то је мој избор и не грдим оне који реше другачије, само им спакујем међу пртљаг своју љубав, понеку књигу на ћирилици, мирис Дунава, ветар са Таре, жирове са Цера, пар капи воде из Колубаре...

                                                                                                Б.